Mediji pišu

Godišnjica nesreće u rudniku Soko: Deca bez očeva i pitanja bez odgovora

Porodicama rudara poginulih u rudniku „Soko“, odnosno njihovom punomoćniku, nije omogućen uvid u spise predmeta iz istrage koju je završilo Osnovno tužilaštvo u Aleksincu i objavilo da nema odgovornosti za smrt ovih ljudi.

Slađan Dimitrijević je završio za autoelektričara, ali ga taj posao nikada nije interesovao. Kada je ocu, koji je radio u rudniku, rekao da želi da bude rudar, on je bio izričito protiv. Rudarski posao nije samo težak, već i jako opasan.

Slađanovom ocu i drugima iz okolnih mesta još je u sećanju bila 1998. godina, kada je 29 rudara izgubilo život u rudniku Soko. U velikoj eksploziji je deo zaposlenih izgoreo, a deo se ugušio.

U jamama ovog rudnika nalazi se metan, gas bez boje, mirisa i ukusa. Iako nije otrovan, on istiskuje kiseonik iz vazduha zbog čega ljudi mogu da se uguše. Takođe, lako je zapaljiv i može da dovede do eksplozija.

Zato je bilo veoma važno pratiti količinu metana u jami. Rudari su morali da se povuku sa mesta gde kopaju kada je metan iznad 1,5%.

Ipak, Slađan je suviše mlad da bi ga to brinulo i sprečilo da ispuni ono što je namerio. Vremenom je od pozicije jamskog vozača, koji se brinuo za transport uglja iz jame, došao do pomoćnika kopača – sa kolegama je pravio hodnike u rudniku.

 

Rudar Slađan Dimitrijević

Te noći između 31. marta i 1. aprila prošle godine je isto radio.

Sve je delovalo normalno dok malo posle četiri ujutru nije čuo zaglušujuću buku, kao da se nešto obrušava.

Prašina.

Video je kada je okrenuo glavu u pravcu okna i lampom osvetlio taj deo. Ventilacija koja je omogućavala strujanje vazduha u jami je stala sa radom. Nestalo je struje.

„Metan, povlačite se nazad!“, čuo je da kolega viče.

Krenuo je ka čistom vazduhu, takozvanoj vetrenoj struji, u prostor između dva tunela. Osetio je mučninu, kao da će svakog trenutka da povrati. Vetrena struja mu je izlaz da se ne uguši. Bila je blizu.

„Sad ću da se strčim“, pomislio je.

U tom trenutku se onesvestio.

Borba za život

Nekoliko trenutaka kasnije, nedaleko od mesta gde se Slađan srušio, Milan Savić, zadužen za kontrolu bezbednosti u jami, se budio iz nesvesti.

Prašina.

To je poslednje čega se sećao. Bila je toliko gusta da se bleštava svetlost rudarskih lampi nije videla. Pre nego što se onesvestio začuo je kolegu kako viče da beže jer je probio metan.

Sada je preko njegovih nogu ležao kolega koga su svi zvali Fale. Savić se okrenuo oko sebe. Video je i druge rudare kako leže.

Ustao je i panično krenuo svakog od njih da trese.

Fale je ležao u grabuljaru, mašini koja kupi ugalj, licem okrenutim nadole. Savić je pritrčao i okrenuo ga na bok da se ne uguši. Kolegi koji se u međuvremenu pojavio, kao i ostalima koji su se budili iz nesvesti, povikao je:

„Pomozite mi da ga izvučemo, živ je!“

Počela je trka sa vremenom da se onesvešćeni probude i spasu.

Prvo što je Slađan Dimitrijević osetio bili su šamari i voda na licu.

„Slađane! Slaćko!“, dozivale su ga kolege.

Nalazio se na jednoj od traka koje nose ugalj vani. One su sada rudare poput uglja iznosile napolje. Čim su videli da se Slađan osvestio, rudari su otrčali kod drugih da ih izvuku. Slađan je ostao naslonjen na bok. Preko puta sebe je gledao kolegu koji se borio za vazduh. U sekundi mu se sve vratilo.

Sačekao je nekih 15, 20 minuta da se skroz rasvesti i onda je izašao iz jame. Napolju je mrak zamenilo sivilo tmurnog kišovitog jutra. I pogledi puni iščekivanja porodica koje su se okupile čekajući vesti o svojim sinovima. Braći. Očevima. Muževima.

Jedan od njih bio je i Predrag Trivunac, takođe rudar, čiji je brat bio sa Slađanom u jami.

„Je l’ živ? Je l’ živ?“, pitao ga je uplakano, „kaži mi molim te“.

Slađan je samo slegao ramenima. Nije mogao ništa da mu kaže jer jednostavno nije znao.

Utom se pojavio brat Slađanovog druga Petra, čoveka sa kojim je odrastao i bio dobar prijatelj. To veče su zajedno došli na posao.

Petrov brat ga je isto upitao. Da li je Petar preživeo?

Slađan je samo zaplakao i zagrlio ga.

Rudnik u problemima

U dvorište ispred jame stigla je i Zorica Vukadinović, republička inspektorka rudarstva. Njoj je pripao težak zadatak – dok su se još izvlačili povređeni, trebalo je da ustanovi uzrok nesreće.

Zajedno sa ljudima iz preduzeća se spustila u jamu kako bi pregledala mesto nesreće, a zatim je iz upravne zgrade uzela dokumentaciju koja joj je neophodna.

Ispred je Zorana Mihajlović, tadašnja ministarka rudarstva i energetike, davala izjavu novinarima koji su se u međuvremenu pojavili. Pored nje su stajali tadašnji direktor rudnika Soko Drago Milinković i v.d. direktora Javnog preduzeća Resavica, u okviru kog je rudnik poslovao, Saša Spasić. Dok je Milinković govorio da su mere bezbednosti bile na najvišem nivou, a Spasić tvrdio da je reč o nesrećnom slučaju, ministarka Mihajlović je imala drugačiju izjavu.

„Ovo je težak trenutak za sve ljude koji su ovde, ali i za sve nas. Inspekcija, policija i svi nadležni organi su na licu mesta i rade sve što je neophodno kako bismo nakon istrage znali tačne uzroke tragedije.“

Zorana Mihajlović ispred rudnika Soko daje izjavu novinarima; foto: Ministarstvo rudarstva i energetike

 

U tom trenutku ova izjava je mogla da izgleda kao smirivanje situacije pred izbore koji su bili za dva dana, a na kojima je njena tadašnja partija očekivala ubedljivu pobedu. Međutim, ono što se tada nije čulo je da je između Ministarstva i odgovornih u rudniku već neko vreme postojala netrpeljivost.

Rudnik Soko godinama nije plaćao državi rudnu rentu. Sve vreme je živeo na subvencijama iz budžeta i Mihajlović je smatrala da on treba da bude zatvoren.

Ipak, na tom mestu i u tom trenutku, nije bilo vremena da se ova priča pokreće. Sada je trebalo izvući preživele i ustanoviti da li ima poginulih.

Čuvaj mi Lava

Dragana je zbog bebe već od četiri ujutru bila budna. Sina Lava je trebalo da rodi baš tog prvog aprila, ali je on na svet došao nekih mesec i po dana ranije. Bojan Stajić, njen muž, je to veče radio.

On i Dragana su imali običaj da se na putu do rudnika sve vreme dopisuju, i da nastave nakon što izađe iz jame. Poslednja poruka koju je od njega dobila glasila je „Čuvaj mi Lava“.

Međutim, negde oko šest, pred kraj treće smene, Bojan se nije javljao. Tada se Dragani javio bratanac da je pita da li Bojan radi.

„Na poslu je.“

„Sad otišao u prvu?“

„Ne, treću je radio.“

„Au, odmah ga zovi“, rekao je. „Zovi ga što pre“, priseća se Dragana razgovora.

Bojan je bio nedostupan. Osećala je da mu se nešto desilo. Sa bratancem se dogovorila da on ode do bolnice i proveri da nije tamo. Javio joj je da ga nema na spisku, ali da će da ode do rudnika da pogleda.

Posle toga se dugo nije javljao.

U jednom trenutku ulazna vrata Draganinog stana su se otvorila i na njima je stajao njen bratanac. Tada je bila sigurna da je Bojan poginuo.

Dragana i Bojan u šetnji sa sinom Lavom

 

Nekoliko kilometara dalje, u selu Subotinac, Sanja Trivunac je ostavljala decu kod majke i zajedno sa ocem krenula ka rudniku gde je njen muž Nenad te večeri radio. Sanitetska kola koja su prolazila putem budila su joj paniku i strah, ali se i dalje nadala da je sa njim sve u redu.

Kada su stigli u dvorište rudnika, jedan od članova sindikata kojeg je znala od ranije prišao joj je i zagrlio je. I dalje je verovala da je sve u redu.

Sanjin pogled bio je prikovan na izlaz iz rudnika. Sanitetska kola su dolazila i odlazila, odvozeći povređene. Ona je sve vreme gledala u tu jednu tačku i čekala da Nenad izađe. U jednom trenutku svi saniteti su otišli i više se nisu vratili.

„Zašto ne dolaze da izvuku i ove ostale koji su još dole?“, upitala je oca, „moj muž nije izašao“.

Na kapiji se pojavilo prvo pogrebno vozilo. Otac joj je rekao da verovatno tako mora.

Zatim ih je došlo još sedam.

Osmorica rudara su poginula, a Nenad je bio jedan od njih.

Rudar Nenad Trivunac sa kolegama

 

Trubači i sahrana

Sanitetska kola koja su odvozila povređene iz rudnika prvo su ih odvela u Sokobanju pa potom u bolnicu u Aleksinac. U jednom od bolničkih kreveta ležao je i Slađan. Tek kada je tu došao saznao je ko je sve od njegovih kolega poginuo prethodne večeri.

Slađan je imao problema da se psihički oporavi od svega. Mislio je na sve što se tada desilo. Nije mogao da izbaci svog školskog druga Petra iz glave. On uopšte nije ni trebalo da radi u rudniku. Završio je Učiteljski fakultet, ali nije mogao da nađe posao. Na kraju je skončao u mračnoj jami.

Kroz glavu mu je prolazilo pitanje da li je mogao nešto više da uradi, da se vrati nakon što se osvestio to veče i da nekog spase.

Noću su ga mučili nemirni snovi u kojima u jami radi sa radnicima koji su poginuli.

Grafit u Aleksincu posvećen nastradalim rudarima

 

Trećeg dana, kada su radnici otpušteni iz bolnice, bila je nedelja. Građani su izašli na izbore, a porodice su sahranjivale nastradale rudare. Posle sahrane slomljene porodice su otišle kućama u koje se uselila avetinjska tišina, dok su širom Srbije odzvanjali zvuci trube.

Slavila se izborna pobeda.

Sklapanje kockica

Nakon terena inspektorka Vukadinović je pregledala dokumentaciju. Polako je sklapala kockice o tome šta se te večeri dogodilo. U tome su joj pomogle i izjave nekih od ljudi koji su bili u jami.

Do nesreće je najverovatnije došlo jer je iz tavanice izbio metan.

Dve nedelje pre nesreće metan je više od 22 sata prelazio dozvoljenu granicu od 1,5%. Par minuta pred nesreću nekoliko puta je prelazio ovu granicu, da bi onda počeo da raste do te mere da merni uređaj više nije mogao da ga isprati. Kada je kiseonik ispod 8%, čovek pada u komu nakon 40 sekundi, počne da se grči, prestaje da diše i umire. Te noći je u jednom trenutku metana bilo toliko da kiseonika u vazduhu skoro da nije ni bilo.

Rudnik Soko

 

Međutim, dokumentacija je pokazala da taj deo rudnika od 2013. godine nije ni trebalo da radi.

Inspektorka Vukadinović je primetila da im Ministarstvo rudarstva dve i po godine pre nesreće nije odobrilo rad jer nisu plaćali rudnu rentu.

Takođe, radovi na mestu gde se desila nesreća su izvođeni po projektu koji je menjan dva meseca ranije. Tada se, mimo procedure, odustalo od izgradnje još jedne prostorije sa svežim vazduhom kod otkopa.

V.d. direktora Resavice Saša Spasić nije pristao na intervju sa novinarima CINS-a.

Kada je završila izveštaj, inspektorka ga je, zajedno sa drugom dokumentacijom, predala zameniku tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Aleksincu Janku Diniću.

Porodice su se nadale da će doći do istine o tome ko je odgovoran za smrt njihovih najmilijih.

Ipak, čekalo ih je razočaranje.

Čekajući odgovore

U galeriji aleksinačkog Doma kulture stiskali su se novinari i porodice poginulih rudara. Prošlo je 11 meseci od nesreće, ali na pitanja o odgovornosti za nesreću nisu dobili nijedan odgovor. Tužilac je već dva puta odbijao da pokrene krivični postupak. Poslednji put je porodicama za vreme Božićnih praznika ove godine stiglo obaveštenje da je krivična prijava, sada već bivše ministarke Mihajlović odbijena.

Zbog toga je advokat porodica organizovao konferenciju za štampu na kojoj je najavio žalbu na odluku tužilaštva.

Rekao je i da porodice zahtevaju pravdu za svoje mrtve, a ne da se rudnik zatvori.

Bratislav Stojanović, advokat porodica nastradalih rudara na konferenciji za medije

 

Posle dve nedelje prigovor advokata je prihvaćen. Tužilac će po treći put morati da odlučuje o pokretanju postupka.

Porodice očekuju odgovore jer 12-oro dece je te večeri ostalo bez očeva.

Najmlađi među njima je Lav.

Kada ga pogleda, Dragana u njemu vidi Bojana, jer kako vreme prolazi sve više liči na njega. Ona, sa druge strane, još uvek živi zarobljena u tom prvom aprilu.

Drugi joj govore da mora da krene dalje i da se nesreće dešavaju. Međutim, ne miri se sa tim. U njenoj se porodici to više neće desiti.

Jedno može već sada sebi da obeća – sve će uraditi da Lav ne krene očevim stopama i postane rudar.

Pozovite nas

Pratite nas na

E-mail

© 2020 Advokatska kancelarija Stojanović